Хидрографија

Конго или Заир је највећа река у западном делу Централне Африке. Река је дугачка око 4.700 km , што је чини другом по дужини у Африци (после Нила). Конго са својим притокама велимим делом протиче кроз тропске шуме, услед чега је веома богат водом. Конго је највећа река по количини воде и површини слива у Африци, а друга у свету (после Амазона). Пошто се велики део речног басена лежи око екватора, ниво воде у реци је веома стабилан, јер увек барем над једним делом реке пада киша. Река протиче кроз Демократску републику Конго и кроз Републику Конго и обе државе су добиле име по реци. Између 1971. и 1997. године власти тадашњег Заираназивале су реку Заир.

Извори реке Конго леже на планинама око Велике Источноафричке пукотине. Тамо настаје спајањем река Луапула и Луалаба и у току до Станлијевих Водопада тече под именом Луалаба, а од водопада под именом Конго.

Река се улива у Атлантски океан и њено ушће износи 40 километара.

Ушће реке Конго у Атлантски океан је 1482. године открио португалски морепловац Диого Као. Године 1816. британска експедиција под вођством Џејмса Кингстона Такија (James Kingston Tuckey) дошла до Исангилија. Хенри Мортон Станли (Henry Morton Stanley) је био први Европљанин који је прошао дуж реке и открио да Луалаба није извор Нила, како се до тада сматрало.

 

Економски значај:

Пошто је регион Централне Африке слабо проходан већина саобраћаја и трговине одвија се реком Конго. Тргује се бакром, палминим уљем, шећеромкафом, и памуком. Река је такође веома значајна због великог хидроенергетског потенцијала.

У фебруару 2005. године, Јужноафричка електрична компанија, Еском (Eskom), објавила је понуду да значајно повећа капацитет Инга хидроелектране изградњом нове хидроелектричне бране. Пројекат би донео максималну снагу од 40 GW што је дупло више од Кинеске Бране Три Кањона.

333333-kanjon-reke-blide Reka Gambija

Advertisements

Клима

У централној Африци преовлађује тропска саванска клима.

Пределе са саванском климом карактерише је неуједначен број падавина, тј. изразито влажно и изразито суво раздобље. Вегетација је оскуднија, те прашуму замењује висока трава (до 2 метра)- савана. Ова клима чини прелаз према сувим климама. Типична географска ширина је између 5°и 20°. Лета су кишовита (под утицајем влажних екваторских зрачних маса), а зиме су суве (утицај сувих пасата).

Пределе у којима преовлађује тропска клима карактеришу врућа лета и топле зиме. Температура може да достигне чак  40 °C лети и може достићи 10-15°C зими. Средња тропска температура износи 22 степена. Биљне заједнице које расту у тропској клими су прашуме и саване. Прашуме су густе тропске шуме у прашумској клими.Storm dark clouds over field

Рељеф

По геолошкој структури Африка је једноставан континент, грађен збијено од старих стена. Основу грађе земљишта чине кристаласте честице, гранит и мермер. Рељеф Африке је највећим делом скуп пространих висоравни (саванских, степских и пустињских), равних таласастих површина, које заједно чине огромну афричку плочу оивечену уским равничарским приморским појасем. Са висоравни се издиже неколико планинских венаца. Рељеф Африке карактеришу и тектонски басени, испуњени великим језерима. Рељеф Африке је неуједначен. Источна и јужна Африка постепено се издижу и преко 1000 метара надморске висине. Само незнатни делови африке дуж морских и речних обала леже испод 200 метара. Висоравни и таласасто земљиште нису непрекидно везани, нити леже на истој надморској висини, вељ су појединачно окружени степенасто издигнутим земљиштем и планинама. На нижем северном делу Африке протеже се планински појас од Атласа преко Сахаре, све до Судана. Највише планине и висоравни примакнуте су Индијском океану, на северозападу Средоземном мору. Земљиште Африке до 200 метара надморске висине заузима око 10% површине, од 200 до 500 метара 39%, од 500 до 1000 метара 28%, од 1000 до 3000 метара 22%, а преко 3000 метара око 1%. Средња надморска висина је око 750 метара. Травнате површине (саване и степе) заузимају око 42%, шуме 19%, пустиње 39%.

 

Централна Африка се простире између источне планинске области Африке, висоравни Анголе и Замбије и Атланског океана, а на северу захвата слив реке Конга и делове области Судана и Сахаре. Централно место заузима басен реке Конга, који је највећим делом блага котлина, на око 500 метара надморске висине, изразито екваторијална област са тропским шумама, бројним рекама и влажном климом.

congo-river-nat-geo kilimandzaro-sa-6000-metara

Колонијална подела Африке

Остала већина становника Африке јужно од Сахаре била је изолована од догађаја у северној Африци. Бартоломео Дијаз опловљава Рт Добре наде. Европску експедицију у Африци започели су Португалци у 15. Веку чиме започиње еккономско искориштавање Африкеч. Они су заузели обале краљевства Конга и обалу источне Африке, те створили своје колоније у Анголи и Мозамбику. Од 17. века Британци су започели освајање обале данашње Гане, а Французи заузели ушће реке Сенегал. Године 1652. своју колонију у јужној Африци , Капштадт, створили су Низоземци. Већ у 16. Веку почиње извоз црног робља у Америку. У 18. веку више од 7 милиона Африканаца послато је у Америку као робље, што тамо доводи до ситуације да већину грађана у многим карипским државама чине особе које потичу из Африке. Током 18. и 19. века трајала су истраживања унутрашњости Африке. Британски истраживачи Буртон, Спеке, Ливингстон и Стенли постепено су откривали све већа и већа подручја тзв. црне Африке. Колонијално освајање Африке у правом смислу остварено је у 19. веку. Највеће колонијалне силе постале су Велика Британија и Француска, а осим њих колоније су имали Немачка, Белгија, Италија, Португал, Шпанија. Подела Африке на колоније службено је прихваћено на Берлинском конгресу 1885.

Africa1910sSmall

Развитак Централне Африке и Робовласништво

Назив Африка потиче из старог века, када је у њеном северном делу била римска колонија Африка. Римљани су својој колонији дали назив по пленемну Афри, а касније је по овој колонији цео континент добио назив. Сматра се да је Африка Колевка човечанства коју су већ преоко 3,5 милиона година насељавали преци данашњег човека. Пре око 1.8 милиона година напустио ју је Homo erectus који се проширио Европом и Азијом. До сада најстарији сачувани примерак, то јест посмрти остаци модерног човека су откривени на подручју Етиопије, а процењује се да они потичу из 200.000 година пре нове ере. Крајем леденог доба око 10.500 године п.н.е. Сахара је постала плодна равница у коју су се досаљавали тадашњи људи, али њеним исушвањем око 5.000 године п.н.е. становништво је било присиљено преселити се пре свега на југ, али такође и на север, на обале Средоземног мора. Након исушивања Сахаре једино плодно подручје с угодном климом постаје река Нил која се успешно пробија кроз Сахарску пустињу до мора. Уз њене обале тако убрзо настаје прва велика цивилизација Африке. Велики део Африке, која је најтоплији континент, чине пустиње, полупустиње и прашуме.Африка располаже великим природним богатствима. У периоду између XV и крајем XIX века готово читава Африка била је подељена између европских колонијалних Простор данашње Сахаре након леденог доба

 

сила. После II светског рата почиње борба за независност и данас у Африци постоје 52

независне државе. Као последица дуге колонијалне зависности и експлоатације, Африка је у погледу образовног нивоа становништва и привреде најзаосталији континент. Најтеже последице неразвијености и сиромаштва су мала пољопривредна производња, велика зависност од увоза хране и глад у многим земљама. У току честих сушних година опстанак милиона становника у многим земљама зависи од међународне помоћи.

Историја откривања и проучавања Африке је трајала вековима. Основни мотиви истраживања Централне Африке били су: набавка робова, злата и слоноваче и колонијална освајања. Половином XV века, португалски морепловци почели су да плове поред западне обале Африке према југу. За њих је у то време Африка јужно од Сахаре било исто толико „нова земља“ као и Индија. Напредујући према југу, Португалци су поред обале оснивали трговачке луке, хватали црнце и извозили их као робље у Европу. То је за Европу била новост, док је таква трговина у арапским земљама северне Африке и југо-западне Азије обављана вековима раније. У раном деветнаестом веку европске империјалне силе су окупирале највећи део континента формирајући многе колонијалне државе, остављајући само две независне нације (Либерија и Етиопија). Ова окупација је трајала до краја Другог светског рата, када је почело постепено проглашавање независности афричких држава. И данас највећи део афричких држава има границе које су биле повучене у доба европског колонијализма. Током већег дела своје историје, Афика (као и остали континенти) није имала државе, већ је била насељена групама племена, краљевинама и породицама. Иако је Египат прва икад формирана држава, највећи део подсахарске Африке, са изузетком Етиопије, Нубијског краљевства и Сахела, до недавно није био организован у државе.Између 1000 и 300 године пре нове ере своје колоније у северној Африци граде стари Грци и Феничани, али њена будућност ће бити одређена тек римским освајањима који су имали утицај на све тадашње централне и северне Афричке цивилизације.

Robovi

У 7. и 8. Веку долази до арапског освајања Африке чиме су се северни и централни део континента нашли под арапско-исламским утицајем. Пре Христа у Нубији се развило краљевство Куш, па након њега краљевство Аксум у данашњој Етиопији. У 8. веку арапски трговци стварају трговачки пут преко Сахаре с богатим трговачким градовима. Размењују оруђе, оружје, бакар и коње за злато, кожу и робове. 1100. Јавља се краљевство Бенин које траје све до 1897. 1200. се јавља краљевство Мали (траје до 1500), 1350. Краљевство Шонгхаи (траје до 1600). На југу Африке 1270. до 1450. Траје краљевство Шона. Град Тимбукту у 14. веку постаје средиште трговачких путева који воде преко Сахаре.

 slavery 2

Колонијална подела Африке 1914. године:

Остала већина становника Африке јужно од Сахаре била је изолована од догађаја у северној Африци. Бартоломео Дијаз опловљава Рт Добре наде. Европску експедицију у Африци започели су Португалци у 15. Веку чиме започиње еккономско искориштавање Африкеч. Они су заузели обале краљевства Конга и обалу источне Африке, те створили своје колоније у Анголи и Мозамбику. Од 17. века Британци су започели освајање обале данашње Гане, а Французи заузели ушће реке Сенегал. Године 1652. своју колонију у јужној Африци , Капштадт, створили су Низоземци. Већ у 16. Веку почиње извоз црног робља у Америку. У 18. веку више од 7 милиона Африканаца послато је у Америку као робље, што тамо доводи до ситуације да већину грађана у многим карипским државама чине особе које потичу из Африке. Током 18. и 19. века трајала су истраживања унутрашњости Африке. Британски истраживачи Буртон, Спеке, Ливингстон и Стенли постепено су откривали све већа и већа подручја тзв. црне Африке. Колонијално освајање Африке у правом смислу остварено је у 19. веку. Највеће колонијалне силе постале су Велика Британија и Француска, а осим њих колоније су имали Немачка, Белгија, Италија, Португал, Шпанија. Подела Африке на колоније службено је прихваћено на Берлинском конгресу 1885.

 

 

Основне одлике Централне Африке

Средња или централна Африка  је средишња регија афричког континента у коју се често убрајају:

  • Бурунди
  • Чад
  • Демократска Република Конго
  • Руанда
  • Средњоафричка Република

1302936176_africa

██ Централна Африка

██ Средња Африка (подрегија UN)

██ Средњоафричка Федерација (пропала)

 

Средња Африка је аналогни термин који означава део Африке јужно од пустиње Сахаре, источно од Афричког удубљења и западно од Велике раседне долине. Регијом доминира река Конго и њене притоке који заједно чине други по величини слив на свету, иза Амазона. Према UN-у Средњу Африку чини девет земаља.

  • Ангола
  • Чад
  • Демократска Република Конго
  • Екваторска Гвинеја
  • Габон
  • Камерун
  • Конго (Република Конго)
  • Сао Томе и Принсипе
  • Средњоафричка република

Све државе које се налазе у субрегији Средње Африке, заједно са онима које се обично сматрају деловима Средње Африке (укупно 11 земаља) чине Економску заједницу средњоафричких држава (Economic Community of Central African States).

Средњоафричку Федерацију (1953-1963) сачињавале су данашње државе Малави, Замбија и Зимбабве, које се данас сматрају деловима Јужне и Источне Африке.

Кроз централну Африку пролази линија Екватора. Река Конго и њен речни систем преовлађују у овој регији.

afrika_www.zuidafrikaspecialist.nl